Kada smo razmišljali da li da se preselimo u Moskvu, jedan od velikih pluseva koji smo videli je bila činjenica da ćemo moći lakše da se dobacimo do zemalja koje smo želeli da vidimo, a inače verovatno nikad ne bi došle na red zbog daljine i loših konekcija. Prvi na spisku želja bio je Kazahstan. Prvi put sam nešto ozbiljnije čitala o ovoj divnoj zemlji kad se jednom prilikom moj muž pojavio sa idejom da se tamo preselimo. Ideja je bila aktuelna čitava 24h, ali dovoljno i moram reći, nakon ovog putovanja, dobro bih razmislila da li bih rekla ne Alma Ati.
Na našoj listi broj jedan je bio Kanjon Šarin, deo Šarin Nacionalnog parka, udaljenog oko 200 km od Alma Ate, otprilike na pula puta do kineske granice. Meni je bilo interesantno da se naš put u nekim delovima poklopio sa putem svile. Sela pored kojih smo prolazili su bila ustvari karavan saraji. Sreće je bila što smo imali vozača/vodiča koji znao prilično o istoriji svoje zemlje.
Najinteresantnija stanica na putu je bila pijaca u selu u kom žive Ujguri i Kazasi. Ujguri su etnički deo turske grupe naroda i žive u Centralnoj Aziji. Ujguri su, kao i njihovi turski preci veoma vešti trgovci. Kada sam pitala koja je razlika u izgledu Ujgurai Kazaha, naš sveznajući vodič nam je objasnio da Ujguri nemaju mongolski kose oči i da bi nam njihova lepa devojka najviše ličila na lepu Indijku. Malo smo prošetali, napravili par sličica, ćaskali sa lokalcima na lošem ruskom, kupili kolačiće od sira, a ja sam uspela da dobijem dobru cenu za tradicionalnu ujgursku kapu. Vozač mi je kasnije objasnio da kapa uopšte nije ujgurska, nego verovatno ciganska!
Sledeće selo kroz koje smo prošli je bilo tipično kazaško, a verujte bilo je lako primetiti razliku. Kazasi su tradicionalno živeli u nomadskim plemanima, kao porodice, tako da trgovina nikad nije bila posebno razvijena.
Meni je bilo interesantno i kako izgleda njihovo groblje. Znam da zvuci morbidno, ali i vi bi poželeli da stanete da ste videli ove čudne građevine pored puta, koje je naš vozač slikovito nazvao "vašarom taštine". Mene je na neki način podsetilo na ogromne kuće naših gastoša u kojima niko ne živi, a ispred kojih su betonske životinje sa crvenim očima koje blinkaju.
Kanjoni su uvek bili mesta kojima sam se divila, ali Šarin kanjon bi impresionirao svakog. Neću da se zanosim da o ovom mogu da kažem nešto bolje nego ove fotografije, zato samo par činjenica - kanjon je 154 km dugačak, a dubok od 150 do 300 metara. Uživajte!
World Accoriding to ME
Galerija
