Nepodnošljiva lakoća zaborava svega vrednog što nam vreme odnese u nepovrat, prerasla je već u veliki talas kraj mračnog mola. Odneo je i sve boje Lepenicom istočene i sve radosti kad moja Šumadija peva o sreći.
Ostale su samo tuge i mi konačno dovoljno jaki da ih pretvorimo u dažd suza koji će jednom za svagda odneti sve loše, kružeći oko Kragujevca. Došao je dan kada je ceo grad plakao, ne skrivajući suze, kada smo svi najzad rekli „suze su O.K.“ hajde da izbacimo to iz sebe, biće nam lakše. Imali smo razlog, prokleto veliki i jak…
Otišao je u legendu BORIS ARANĐELOVIĆ, divan čovek, veliki umetnik… Najveći! Kragujevčanin. Drug i gospodin. Duša ovog grada. Sa svojim dairama, mesečevom rekom, da peva anđelima svoje najlepše stihove. Da spava i sanja žutu dunju, zemlju svoju, zelen gaj. Taj čovek večito mlad, siguran sam, sada je ZVEZDA IZNAD KRAGUJEVCA, najsjajnija, ona što će sijati i kada druge odu. Ne ide taj nikad zauvek. Boris je imao sva prava da bude nedodirljiv, zbog svega čime nas je zadužio; pesmama našeg odrastanja, načinom na koji nas je tako visoko pozicionirao na muzičkoj mapi sveta, stilom u ponašanju…
Nije time trgovao, nikada. Uvek je govorio da zna koga voli, kome pripada. A put kojim je išao jednostavan je: Od Beloševca do doma omladine, preko Australije, Amerike i Evrope. Za čas! Eventualno bi predahnuo u „Balkanu“. Kažu da je jednom sleteo i u Japan, da s’ gejšom čini lom! I uvek bi se vraćao da pita ‘o, kako ste ljudi moji?
Boris je znao da život nije fer. Često pokraden, prevaren, od gorih ignorisan… Nije se svetio. Jer svako nosi žig, večno teče gorak med. I da život nije laž, nosi neku čudnu draž, vino, ljubav, so i greh, život to je plač i smeh. Mislim da je sve rekao.
Kako je govorio i pevao, tako je i živeo, tako se ponašao… Svakog dana se sretao sa ljudima, družio i uspeo ono što drugi veliki ljudi nisu; da bude voljen u svojoj sredini, za života. Da mu se ljudi raduju kad se pojavi. Da ostane isti, da se sa svima pozdravi, ispriča, da obrne turu. Borisu sada ne treba ništa. Ali nama treba, makar da Dom omladine nazovemo njegovim imenom. Ili tako nekako. Najmanje.
I ovu priču ispisao je sam. Zato tugu menjamo za ponos, jer smo delili isto parče neba. Jer je bio i ostao jedan od nas. Matori, neka ti bude podaren večiti mir, hvala ti što si postojao, što si nas voleo…
Neka tvoja zvezda iznad Kragujevca sija zauvek, a tvoja Šumadija peva, o sreći, onako kako si hteo.
… i vidi, molim te, posebno zasijaj preko Gruže, kad je pokriju guste magle, slabo se vidi… A danas dozvoli da mi otpevamo tebi:
„…ako umrem sada kupite daire,
svirajte mi tiho, al’ me ne pamtite,
ako umrem sada….
Izvire u oku sjaj, da li je java il’ san,
daire dajte mi vi, navire pesma u meni.“
Nenad Maksimović za kaldrmaskragujevac.rs
