Svakog dana žurimo u školu, na faks ili posao, a onda žurimo kući da se odmorimo i tako u krug. Prođe dan, mesec, godišnje doba, a da nismo ni primetili ljubičice ni visibabe. Propuštamo toliko lepote koja nas okružuje, a ne može se opisati već samo osetiti. Postali smo globalno zauzeti zauzetošću. Ustvari, to se naš um igra sa nama. Dok nam se pred očima smenjuju predivni trenutci, jedino što mi razlikujemo jesu boje na svetlećoj banderi. To je zbog toga što nismo savladali lakoću postojanja, uživanje u prirodi i životu, već sabotiramo sebe nekim osećajem dužnosti i odgovornosti. Prema poslu, prema drugima, a prema prirodi? Ako ipak zastanemo, oslušnemo malo svoju okоlinu, otvorićemo vrata jednog čarobnog sveta.
Napravila sam eksperiment. Jednog sivkastog dana usporila sam snimak i malo zapažala svoju okolinu. Počela sam da hodam, a ne žurim, da primećujem, a ne samo da gledam. Primetila sam da ograda mog komšije više nije tmurno siva već kivi zelena, da obližnji kafić ima još jednu baštu, da je neko ispred zgrade napravio kamenu fontanu sa zlatnim ribicama. Videla sam orginalan grafit koji krasi obližnju apoteku, a glasi : “Koliko doživljaja imate za priču?”. Sve to, u samo jednom danu. Uposlila sam um, ali ne ciframa već božanstvenim prizorima. A ceo život provedemo širom zatvorenih očiju. Sada pitam Vas, šta ste poslednji primetili, osetili, probali, doživeli? Da li ste zastali, da pomirišete jorgovan, lipu?
Nisam samo ja primetila ovaj fenomen, ubrzanog tempa i neprimećivanja svoje okoline. Pre nekoliko godina, Vašington post je primenio sociološki eksperiment o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima. Na stanici Metroa, jednog hladnog januarskog dana, čovek je na svojoj violini svirao Bahovo delo, oko 45 minuta. Većina ljudi na svom putu za posao je morala proći pored njega, čuti njegovo sviranje. U prvim minutima,niko nije reagovao, nešto kasnije dobio je i neki dolar, ali ne i veću pažnju prolaznika. Jedino bi deca zastala da ga vide ali bi ih roditelji ubrzo požurivali. Nakon sat vremena završio je, zaradio 32 dolara i krenuo kući. Nastala je tišina, niko nije ni primetio da je prestao da svira. Jedina začkoljica je bila, da su svi ti prolaznici imali ustvari veliku čast da im svira slavni muzičar Joshua Bell, kome nisu pridali mrvu svoje pažnje. Svirao je zahtevan komad, na violini vrednoj $3.5 miliona dolara. Samo dva dana pre ovoga Joshua Bell je rasprodao koncertnu dvoranu u Bostonu gde je prosečna cena bila 100 dolara.
Šta nam ukazuje ovaj primer? Da ne primećujemo lepotu oko nas. Mnogi trenutci su besplatni a dragoceni, uzvišeni, a dostupni, ako im dopustimo da nas zavedu.
Jednoglasno ne je dovoljno. Kada kažemo NE izgovorima i lošim pripritetima, kažemo DA dobrim stvarima.Tako je lako prepustiti se notama, mirisima, aromama, prirodi.Tražite sreću u malim stvarima. Zanos stanuje u srećnim očima. Prepustite se. Sve je u redu. Probajte!
Naslovna fotografija: Caleb George Morris
Fotografija u tekstu: Vladimir Petrović
Ana Čolić
Dnevnik jedne Ane
